Velike boginje, ili variola, bile su jedna od najsmrtonosnijih zaraznih bolesti u istoriji čovečanstva. Izaziva ih variola virus, član grupe ortopoksvirusa.
Bolest je vekovima izazivala ogromne epidemije, visoku smrtnost, trajne ožiljke i slepilo kod preživelih. Danas je najvažnija činjenica sledeća: velike boginje su iskorenjene u prirodi.
Poslednji prirodno stečeni slučaj zabeležen je u Somaliji 1977. godine, a Svetska zdravstvena organizacija je 1980. proglasila bolest iskorenjenom. I dalje, međutim, postoji interesovanje za variolu zbog istorijskog značaja, laboratorijskih zaliha virusa i straha od moguće zloupotrebe u bioterorističke svrhe.
Važno je odmah razjasniti i jednu čestu zabunu: velike boginje nisu isto što i ovčije boginje. Velike boginje izaziva variola virus, dok ovčije boginje izaziva varicella-zoster virus. To su dve različite bolesti, sa različitim tokom, rizikom i istorijskim značajem.
Šta su velike boginje
Velike boginje su akutna, veoma zarazna virusna bolest čoveka. SZO navodi da je variola postojala najmanje 3.000 godina i da je bila jedna od najrazornijih bolesti koje su ikada pogodile čovečanstvo.
Pre iskorenjivanja, bolest je ubijala milione ljudi, a samo u 20. veku procenjuje se da je odnela oko 300 miliona života. U periodu pre završne globalne kampanje vakcinacije, variola je svake godine pogađala milione ljudi širom sveta.
Posebno je značajno to što je čovek bio jedini prirodni domaćin virusa. Upravo ta činjenica, zajedno sa efikasnom vakcinom i snažnim međunarodnim nadzorom, omogućila je da bolest bude potpuno iskorenjena u prirodnim uslovima.
Uzrok nastanka
Uzročnik bolesti je variola virus. Pripada porodici ortopoksvirusa, istoj široj grupi u kojoj se nalaze i neki drugi srodni virusi, uključujući virus mpox-a. Ipak, variola je bila daleko teža i smrtonosnija bolest od mpox-a.
Danas se živi virus, prema SZO, čuva samo u dva ovlašćena repozitorijuma pod međunarodnim nadzorom: u CDC-u u Atlanti i u centru VECTOR u Novosibirsku, uz redovne inspekcije biosigurnosti i biobezbednosti.
Pošto se bolest više ne javlja prirodno, savremena zabrinutost nije vezana za “normalnu cirkulaciju” virusa u populaciji, već pre svega za laboratorijski incident ili namernu zloupotrebu.
Kako se prenose velike boginje
Velike boginje su se najčešće prenosile bliskim kontaktom licem u lice, preko kapljica iz nosa i usta obolele osobe, naročito kada osoba ima lezije u ustima i grlu i kada kašlje ili kija. Prenos je bio moguć i preko kontaminiranih predmeta, posebno posteljine i odeće, mada je glavni put širenja bio bliski kontakt sa simptomatskim bolesnikom.
CDC naglašava da su ljudi postajali zarazni kada se pojave prve ranice u ustima i grlu, odnosno u ranom stadijumu osipa, i ostajali su zarazni sve dok ne otpadne i poslednja krasta.
Za prenos je obično bio potreban duži i bliži kontakt, što je bilo važno za kontrolu epidemija. Upravo zato su izolacija, praćenje kontakata i vakcinacija kontakata bili toliko efikasni u suzbijanju bolesti.
Inkubacija i tok bolesti
Nakon ulaska virusa u organizam, sledi inkubacioni period. On prema CDC-u najčešće traje oko 10 do 14 dana, ali može biti od 7 do 19 dana. Tokom tog perioda osoba nema simptome i nije zarazna.
Posle inkubacije počinje nagla faza bolesti. Javljaju se visoka temperatura, malaksalost, jaka glavobolja, bolovi u leđima, ponekad bol u stomaku i povraćanje. Ova početna faza ume da bude veoma teška, pa je obolela osoba često već tada iscrpljena i vidno bolesna. Nekoliko dana kasnije razvija se karakterističan osip.
On obično počinje u ustima i grlu, zatim na licu, pa se širi na ruke, noge, šake i stopala, a potom i na ostatak tela. Lezije zatim prolaze kroz stadijume: makule, papule, plikovi sa bistrom tečnošću, gnojne pustule, pa kraste koje se na kraju suše i otpadaju.
Kod velikih boginja je tipično da lezije na istom delu tela uglavnom budu u istoj razvojnoj fazi, za razliku od ovčijih boginja, gde su promene često “u talasima” i u različitim fazama istovremeno.
Klinički oblici
Istorijski su opisana dva glavna klinička oblika:
Klinički oblik
Osobine
Procena smrtnosti
Variola major
Teži i češći oblik, sa izraženijim osipom i težim opštim stanjem
Oko 30%, a kod nekih retkih formi i znatno više
Variola minor
Blaži oblik, ređi
Oko 1% ili manje
Ovaj okvir potvrđuju i WHO i CDC. Kod variola major posebno su poznate teške forme poput hemoragične i maligne ravne forme, koje su imale veoma visoku smrtnost. Kod obične forme variola major smrtnost je bila niža nego kod tih najtežih podtipova, ali je i dalje predstavljala ozbiljnu pretnju po život.
Simptomi po fazama
Da bi slika bolesti bila jasnija, evo sažetog pregleda toka:
Faza
Šta se dešava
Inkubacija
7 do 19 dana bez simptoma i bez zaraznosti
Početna bolest
Visoka temperatura, jaka slabost, glavobolja, bolovi u leđima, nekad povraćanje
Rani osip
Lezije prvo u ustima i grlu, pa na licu i ekstremitetima
Pustulozna faza
Promene postaju gnojne, tvrde i duboko usađene
Kruste
Formiraju se kraste koje otpadaju tokom oporavka
Kraj zaraznosti
Tek kada otpadne i poslednja krasta
Ovakav progresivni osip bio je jedan od ključnih kliničkih znakova po kojima se variola razlikovala od drugih osipnih bolesti.
Koliko su bile opasne ?
Za prosečnog čitaoca najvažnije je da razume koliko je ova bolest zaista bila teška. Kod velikih boginja nije problem bio samo osip.
Problem je bio ceo sistemski udar na organizam: visoka temperatura, teško opšte stanje, rizik od dehidracije, sekundarnih infekcija, oštećenja pluća, mozga i očiju, kao i veliki procenat smrtnih ishoda.
CDC navodi da je otprilike 3 od 10 obolelih umiralo, a mnogi preživeli su ostajali sa trajnim ožiljcima, naročito na licu, dok su neki ostajali slepi.
Kako se postavljala sumnja na bolest
U vreme kada je variola postojala, sumnja se zasnivala na spoju kliničke slike i epidemioloških podataka.
Nagla visoka temperatura, zatim tipičan osip koji se razvija sinhrono, lezije u ustima i licu, širenje na ekstremitete i težak opšti izgled pacijenta bili su ključni znaci.
CDC i danas u svojim algoritmima za pripravnost navodi da se velike boginje najčešće mogu pomešati sa ovčijim boginjama, ali da su kod variole lezije dublje, čvršće, ujednačenije i raspoređene drugačije nego kod varičele.
Lečenje
Ne postoji ono što bi se u svakodnevnom smislu zvalo “kućno lečenje” velikih boginja. Svaka sumnja na variolu bi danas bila vanredni javnozdravstveni događaj.
Istorijski, lečenje je bilo uglavnom potporno: izolacija, nadoknada tečnosti, kontrola temperature, negovanje kože i sluzokoža i zbrinjavanje komplikacija.
Danas postoje i savremene medicinske protivmere razvijane za slučaj vanredne situacije, ali suština odgovora i dalje ostaje ista: hitno prepoznavanje, stroga izolacija, praćenje kontakata i vakcinacija po indikaciji
WHO i CDC zbog mogućeg bioterorističkog rizika i dalje održavaju planove pripravnosti.
Vakcina i zašto je bila presudna
View this post on Instagram
Velike boginje su iskorenjene zahvaljujući vakcinaciji i međunarodnom nadzoru. Istorijski preokret počeo je sa radom Edvarda Dženera krajem 18. veka, a globalna završnica dogodila se kroz intenzivirani program iskorenjivanja koji je WHO pokrenuo 1967. godine.
Poslednji prirodni slučaj zabeležen je 1977, a nekoliko godina kasnije bolest je zvanično proglašena iskorenjenom.
Važan praktičan podatak je i da vakcina data ubrzo nakon izlaganja može da ublaži ili spreči bolest. CDC navodi da vakcinacija unutar 3 dana od izlaganja može zaštititi od bolesti, a ako se da unutar 4 do 7 dana, verovatno pruža makar delimičnu zaštitu i ublažava tok bolesti. To je razlog zašto je vakcinacija kontakata igrala ogromnu ulogu u gašenju epidemija.
Pošto je bolest iskorenjena, rutinska masovna vakcinacija je obustavljena. To znači da veliki deo današnje svetske populacije nema zaštitu kakvu su imale generacije rođene dok je vakcinacija bila redovna.
Kako se reaguje na sumnju na velike boginje?
Da se danas pojavi sumnja na variolu, to ne bi bio “običan infektivni slučaj”, već hitna situacija od međunarodnog značaja.
Pacijent bi morao da bude odmah izolovan, zdravstvene vlasti bi pokrenule epidemiološku istragu, identifikaciju i nadzor svih kontakata, laboratorijsku potvrdu i hitne mere javnog zdravlja.
CDC u planovima odgovora navodi praćenje temperature kontakata dva puta dnevno tokom 18 dana od poslednjeg kontakta, kao i brzu procenu potrebe za vakcinacijom i karantinskim merama.
Epidemija u Jugoslaviji 1972.
Za prostor bivše Jugoslavije velike boginje nisu samo “davna svetska istorija”.
Godine 1972. dogodila se poslednja velika evropska epidemija variole posle Drugog svetskog rata. Prema naučnim i istorijskim pregledima, u Jugoslaviji je od 16. februara do 11. aprila 1972. obolelo 175 ljudi, a 35 je umrlo.
Epidemija je suzbijena kombinacijom karantina, izolacije, stroge kontrole kontakata i masovne vakcinacije stanovništva.
Taj događaj je ostao važan primer koliko brzo i ozbiljno javno zdravlje mora da reaguje kada se pojavi bolest sa velikim epidemijskim potencijalom.
Zaključak
Velike boginje su bolest koja je vekovima predstavljala sinonim za epidemijsku katastrofu. Izazivala je visoku temperaturu, težak sistemski poremećaj i karakterističan osip, a kod velikog broja obolelih završavala se smrću ili trajnim posledicama.
Uzrok bolesti je variola virus, koji se prenosio uglavnom bliskim kontaktom sa simptomatskim bolesnikom.
Najvažnija istorijska činjenica je da je variola, zahvaljujući vakcinaciji i međunarodnom nadzoru, postala prva i za sada jedina ljudska zarazna bolest iskorenjena na globalnom nivou.
Danas više nije prirodna pretnja iz svakodnevnog života, ali ostaje važna tema zbog istorije, javnozdravstvenih lekcija i biosigurnosti.