Cerebralna paraliza je grupa neuroloških poremećaja uzrokovanih povredom mozga ili abnormalnošću koja se dešava pre, tokom ili neposredno nakon rođenja, dok se mozak još uvek razvija.
Poremećaj utiče na sposobnost osobe da kontroliše svoje motoričke ili pokretne funkcije. „Cerebralni“ se odnosi na deo velikog mozga, koji kontroliše kretanje. Ljudi sa cerebralnom paralizom imaju poteškoće u kontroli određenih pokreta tela ili ih uopšte ne mogu kontrolisati.
Cerebralna paraliza je trajno stanje, ali mnoge terapije i tretmani mogu pomoći ljudima da upravljaju svojim stanjem i poboljšaju kvalitet života.
Pregled sadržaja:
Cerebralna paraliza – znaci i simptomi
Simptoma i ranih znakova cerebralne paralize ima mnogo, ali gotovo svi uključuju neke dokaze da osoba nema kontrolu nad pokretima mišića. Ako roditelji primete da dete ima bilo kakve razvojne probleme, obavezno obavestite svog pedijatra.
Može se uticati na sve vrste motorike neke osobe. To su veštine povezane sa bilo kojom vrstom pokreta, uključujući:
- Finu motoriku
- Grubu motoriku
- Usmenu motoriku
- Oralne motoričke sposobnosti su povezane sa bilo čim što radite sa ustima.
Fina motorika se odnosi na zadatke koji koriste male mišiće iz jednog dela tela, obično ruku, prstiju na rukama ili prstiju na nogama. Te veštine uključuju pisanje, jedenje sa priborom, uvijanje nožnih prstiju, okretanje kvake ili zakopčavanje košulje.
Grube motoričke veštine koriste brojne mišiće u telu za velike pokrete, poput: skakanja, trčanja, plivanja, savijanja i nošenja predmeta.
Primeri simptoma uključuju:
- ukočene mišiće
- loše reflekse
- drhtanje
- slabu koordinaciju ili ravnotežu
- poteškoće u govoru
- inkontinenciju
- sporo kretanje
- probleme sa sisanjem ili gutanjem
- probleme sa podizanjem stvari
Cerebralna paraliza takođe može dovesti do toga da određeni neuronski putevi – putevi u telu gde putuju nervni signali, rade nepravilno ili sporo. Stanje takođe može uticati na držanje i ravnotežu osobe, u zavisnosti od pojedinca. Međutim, više od polovine osoba sa cerebralnom paralizom može samostalno da hoda.
Uzroci i faktori rizika od cerebralne paralize
Širok spektar izloženosti ili incidenata može prouzrokovati povredu mozga koja dovodi do cerebralne paralize. Ponekad lekar može biti siguran u uzrok, ali nekad možda neće biti moguće tačno znati šta je izazvalo. Slede neki od mogućih uzroka:
- Genetske mutacije mogu dovesti do toga da se mozak razvija drugačije od tipičnog mozga i razvije leziju ili povređeno područje.
- Traumatska povreda mozga usled pada, saobraćajne nesreće ili druge ozbiljne nezgode može prouzrokovati cerebralnu paralizu.
- Infekcije u najranijoj dobi, poput virusnog ili bakterijskog meningitisa ili drugog stanja sa teškom, upornom groznicom, mogu izazvati upale u mozgu ili oko njega i povrediti ga. Teška ili nelečena žutica, kada jetra ne razgrađuje stare crvene krvne ćelije (eritrocite) kako bi trebalo, takođe može povećati verovatnoću od nastanka cerebralne paralize.
- Nepravilan razvoj mozga tokom trudnoće, što može biti rezultat velikog broja mogućih uzroka.
- Povreda mozga ili nedostatak kiseonika tokom porođaja mogu izazvati cerebralnu paralizu.
- Neadekvatno snabdevanje mozga fetusa ili deteta krvlju, nazvano moždanim udarom, takođe može povrediti mozak.
- Infekcija majke tokom trudnoće može prouzrokovati probleme koji doprinose razvoju cerebralne paralize kod rastućeg fetusa.
Cerebralna paraliza i bolesti koje mogu da utiču na njen nastanak
Određene bolesti i okolnosti mogu povećati rizik od cerebralne paralize, ali ne moraju nužno biti jedini uzrok toga. Sve sledeće navedene bolesti mogu povećati rizik od cerebralne paralize:
- Problemi sa placentom tokom trudnoće, kao što su previa placente, abrupcija posteljice ili placentna insuficijencija, povećavaju rizik od cerebralne paralize.
Nekoliko zaraznih bolesti može povećati rizik od cerebralne paralize ako ih majka ima dok je trudna:
- Varicella, virusna infekcija koja se može sprečiti vakcinom
- Citomegalovirus, česta virusna infekcija koja šteti detetu samo ako majka prvi put ima citomegalovirus tokom trudnoće
- Herpes, polno prenosivi virus koji može uticati na placentu i izazvati upalu koja može oštetiti nervni sistem fetusa
- Rubeola, virusna infekcija koja se može sprečiti vakcinom
- Sifilis, polno prenosljiva bakterijska infekcija
- Toksoplazmoza, uzrokovana parazitom u kontaminiranoj hrani, prljavštini i mačjim izmetima
- Zika, virus koji prenose komarci, a koji takođe može prouzrokovati mikrocefaliju – premalu glavu ili mozak kod novorođenčeta
- Izloženost toksičnim hemikalijama tokom trudnoće ili ranog djetinjstva, poput metil žive ili olova, povećava rizik.
Komplikacije trudnoće i porođaja mogu povećati rizik od cerebralne paralize
Ovo su neki od faktora rizika:
- Prevremeno rođenje (pre 37 nedelja), sa rizikom koji se povećava što je ranije beba rođena
- Niska porođajna težina (2,5 kilograma), uz rizik da se povećava što je niža težina bebe
- Nošenje više plodova u trudnoći, poput blizanaca ili trojki. Rizik se povećava sa brojem fetusa koje žena nosi i ako neko od njih umre pre rođenja.
- Nepravilan položaj bebe u majčinom stomaku
Komplikacije u trudnoći koje uključuju respiratorne ili cirkulatorne probleme kod bebe
- Razlika u Rh faktorima u krvi između majke i deteta. Rhesus (Rh) faktor je protein na crvenim krvnim zrncima koji ima većina ljudi. Ako majka nema Rh, ali njen fetus ima, imunološki sistem majke može stvoriti ćelije koje napadaju krvne ćelije njenog deteta.
- In vitro oplodnja (IVF) ili određeni lekovi za neplodnost mogu povećati rizik od cerebralne paralize, ali rizik je krajnje mali.
U danskoj studiji u kojoj je učestvovalo skoro 590.000 dece, samo oko 0,18 odsto beba ukupno je razvilo cerebralnu paralizu. Među više od 33.000 beba rođenih vantelesnom oplodnjom, 0,33 odsto njih je imalo cerebralnu paralizu.
Neki od povećanih rizika od vantelesne oplodnje ili lekova za plodnost mogu biti zato što ove metode i lekovi takođe povećavaju rizik od mogućnosti da se dobiju blizanci ili trojke, što zauzvrat povećava rizik od prevremenog porođaja.
- Lekovi koji stimulišu ovulaciju, kao što je Clomid (klomifen citrat), povećavaju verovatnoću da će ih se višestruko povećati.
Ostala stanja majke mogu povećati rizik od cerebralne paralize, kao što su:
- problemi sa štitnom žlezdom
- visok krvni pritisak
- epilepsija
- intelektualna invalidnost
- gestacijski dijabetes
Kako se dijagnostikuje cerebralna paraliza?
Dijagnostikovanje cerebralne paralize obično zahteva snimke i laboratorijske testove. Ako lekar posumnja da dete ima cerebralnu paralizu, uradiće fizički pregled i dete će uputiti specijalisti.
Većina dece će proći nekoliko testova:
- Snimanje magnetnom rezonancom (MRI) koristi radio talase za stvaranje slike detetovog mozga. Ne uključuje zračenje.
- Kranijalni ultrazvuk (ultrazvuk glave) može se uraditi samo kod beba. Ultrazvuk stvara slike slanjem zvučnih talasa u telo koji se odbijaju.
- Kompjuterizovana tomografija (CT) je vrsta rentgenskog snimanja koja stvara 3D sliku mozga ili drugih delova tela.
- Test nazvan elektroencefalogram (EEG) beleži električnu aktivnost u mozgu kako bi se utvrdilo da li osoba ima napade. Uključuje pričvršćivanje elektroda na skalp osobe.
- Elektromiografija (EMG) i testovi provodljivosti nerva traže probleme u nervima ili mišićima.
- Testovi krvi, urina i kože nisu uvek potrebni. Međutim, ponekad lekari nalažu ove testove da bi tražili druga moguća stanja, poput genetskih problema ili problema sa metabolizmom.
Ako neko dobije dijagnozu cerebralne paralize, dodatni testovi će potražiti senzorne ili razvojne probleme uzrokovane tim stanjem, a to su najčešće problemi sa:
- Vidom
- Sluhom
- Govorom
- Pokretima
- Mentalnim sposobnostima
Funkcionisanje kao porodica kada dete ima cerebralnu paralizu
Cela porodica je pogođena kada dete ima cerebralnu paralizu. Roditelji mogu proći period tuge kada se detetu dijagnostikuje prvi put, a mnogi vremenom doživljavaju visok nivo stresa zbog pritisaka na negu. Braća i sestre moraju se snalaziti u tome šta znači imati brata ili sestru sa potrebama i sposobnostima koje se razlikuju od njihovih sopstvenih.
Uprkos izazovima koji dolaze sa članom porodice sa cerebralnom paralizom, parovi i porodice koji odvoje vreme da komuniciraju jedni sa drugima i brinu o sebi, kao i o detetu sa cerebralnom paralizom često mogu da napreduju kao porodica.
Obraćanje članovima šire porodice za podršku, kao i lokalnim grupama i organizacijama, može pomoći porodici da dobije emocionalnu i praktičnu pomoć koja im je potrebna.
Bitan je i socijalni život deteta. Važno je započeti razgovore o ovim temama sa lokalnim školskim okrugom pre nego što vaše dete krene u školu, kako bi nastavnici i ostalo osoblje bili spremni da najbolje služe potrebama vašeg deteta.
