Iskonski strah je pojam koji nije lak za definisanje. Strah je naziv za skup reakcija ljudskog tela na različite spoljne okolnosti, a reč „iskon“ označava prapočetak ili početak, odnosno nešto odakle sve počinje. Tako da bi možda najbliža definicija ovog pojma bila da je to strah koji je praktično usađen u ljudsku prirodu ili nešto čega su se ljudi (barem većina) uvek plašili.
Pregled sadržaja:
Šta je (iskonski) strah?
Kada znamo odakle zaista dolazi, onda možemo početi da ga kontrolišemo.
Američki predsednik Frenklin Ruzvelt je rekao: „Jedina stvar čega se moramo plašiti je sam strah“.
I moguće da je bio u pravu: strah od straha verovatno izaziva više problema u našim životima nego sam strah. Pravljenje sopstvenih scenarija u glavi i zamišljanje najgorih opcija po nas u nekim nadolazećim situacijama je gotovo uvek gore nego kada prolazite kroz tu samu situaciju. Vi onda zapravo dva puta proživljavate strah.
Ajde da ovu Ruzveltovu tvrdnju još malo objasnimo.
Jednostavna definicija straha je: osećaj anksioznosti, izazvan našim iščekivanjem nekog zamišljenog događaja ili iskustva.
Medicinski stručnjaci nam kažu da je osećaj anksioznosti koji imamo kada se plašimo prirodna biološka reakcija. To je prilično isti skup telesnih signala, bilo da se plašimo leta avionom, ostavljanja u vezi ili braku, gubitka posla ili smrti.
Strah (iskonski strah), kao i sve druge emocije, u osnovi je informacija. Nudi nam znanje i razumevanje — ako odlučimo da to prihvatimo.
Koji su to iskonski strahovi?
Postoji samo pet osnovnih strahova (možemo ih nazvati i iskonski strahovi), od kojih su nastali skoro svi naši ostali „svakodnevni“ strahovi.
U nastavku teksta ćemo da govorimo o njima. Iskonski strah može da bude strah od…
Umiranje – smrt
Strah od uništenja, od prestanka postojanja. Ovo je fundamentalniji način da se izrazi “strah od smrti”. Ideja da više ne postoji budi primarnu egzistencijalnu anksioznost kod svih normalnih ljudi. Zamislite taj panični osećaj kada pomislite da je ispred vas večni mrak i ništavilo (naravno ovo se ne odnosi na vernike, mada i tu ima dosta skeptičnih ljudi).
Taj osećaj neizvesnosti, dužina večnosti, panika zato što ne znate šta će se stvarno dogoditi. Da li ćete da se ponovo susretnete sa vašim voljenima? Da li će te zaista da vidite Boga i osetite njegovu ljubav i milost (bez obzira kojoj veri pripadate). I šta je to večnost, kako je moguće da nešto nema kraj?
A iskonski strah definitivno budi pomisao na večni mrak ili košmarne prikaze pakla. Da li će se svaka ružna izgovorena reč okrenuti protiv vas, svako loše delo, misao… Koliko ih je samo bilo, hiljade, stotine hiljada… Da li će se saznati sve naše tajne kada umremo? I kakva bi to sramota bila za nas?
Strah od smrti je definitivno najjači strah koji ima ogromna većina ljudi. Čak i najgori kriminalci (serijske ubice, silovatelji, pedofili, mučitelji, sadisti) gotovo uvek čine sve tokom istraga, samo da bi izbegli smrtnu kaznu (u normalnim zemljama koje je i imaju za takve nepopravljive psihopate i sociopate koji su u stanju da nanose bol i seju smrt).
Dakle prvi iskonski strah je strah od smrti.
A sledeći je…
Sakaćenje
Strah od gubitka bilo kog dela tela izaziva osećaj intenzivnog straha. Pomisao da ostanete bez ekstremiteta, ili da neki organ prestane da obavlja svoju funkciju, budi osećaj jeze. Anksioznost zbog bolesti, mogućih povreda, ekstremnih sportova, brzine, krvi proizilazi iz straha od sakaćenja.
Nije ni čudo što je u mnogim kulturama širom sveta sakaćenje predstavljalo najstrašniju kaznu za: prestupnike, uhvaćene neprijatelje, „veštice“…
Dovoljno je samo da se setimo šta je radila inkvizicija, pogotovo u Španiji na čelu sa Tomasom de Torkemadom u XV veku. On je definicija za iskonski strah njegovih savremenika.
Sledeći strah se delimično nadovezuje na ovaj, a to je…
Gubitak autonomije
Strah od zarobljavanja, paralizacije, ograničenja kretanja, zatvaranja, gušenja ili na drugi način kontrolisane okolnosti koja je van naše kontrole.
U fizičkom obliku, obično je ovaj strah poznat kao klaustrofobija, ali se takođe proteže na mnoge naše društvene interakcije i odnose.
Odvajanje
Strah od napuštanja, odbacivanja i gubitka povezanosti za mnoge ljude predstavlja iskonski strah. Postati „persona non grata“ koju niko drugi ne želi, ne poštuje ili ceni. „Tihi tretman“, kada ga nametne grupa, može imati razoran efekat na svoju metu.
Zbog ovog odbacivanja od društva mnogi ljudi daju otkaz, menjaju škole ili fakultete, a nažalost u nekim slučajevima mogu da se rode i samoubilačke misli.
Smrt ega
Strah od poniženja, stida ili bilo kog drugog mehanizma dubokog samoneodobravanja koji preti gubitkom integriteta sebe, strah od slamanja ili dezintegracije nečijeg izgrađenog osećaja ljubavi, sposobnosti i vrednosti.
Iskonski strah predstavlja osnovu za mnoge „redovne strahove“
Razmislite o raznim uobičajenim etiketama koje stavljamo na svoje strahove. Počnite sa lakšim: strah od visine ili pada je u osnovi strah od umiranja (moguće praćen značajnim sakaćenjem, ali to je nekako sekundarno).
Strah od neuspeha? Čitajte to kao strah od smrti ega.
Strah od odbacivanja? To je strah od razdvajanja, a verovatno i strah od smrti ega. Užas koji mnogi ljudi imaju pred idejom da moraju da govore javno je u osnovi strah od smrti ega.
Strah od intimnosti, ili „strah od posvećenosti“, u osnovi je strah od gubitka autonomije.
Neke druge emocije koje poznajemo pod raznim popularnim imenima su samo pseudonimi za neki iskonski strah. Ako ih pratite do najosnovnijih nivoa, iskonski strahovi će biti jasno uočljivi.
Ljubomora je, na primer, izraz straha od razdvajanja, ili obezvređivanja: „Ona će ceniti njega više nego mene. U svojoj krajnosti, može izraziti strah od smrti ega: „Biću bezvredna osoba“. Zavist deluje na isti način.
Sram i krivica izražavaju strah od (ili stvarno stanje) odvajanja, pa čak i smrti ega. Isto važi i za sramotu i poniženje.
Strah je često osnovna emocija na kojoj lebdi bes. Potlačeni ljudi mrze svoje tlačitelje, jer se plaše – ili zapravo doživljavaju – gubitak autonomije, pa čak i smrt ega.
Uništenje kulture ili religije od strane okupatora može se doživeti kao neka vrsta kolektivne smrti ega. Oni koji nas čine uplašenim takođe će nas naljutiti.
Verska netrpeljivost i netolerancija mogu izraziti strah od smrti ega na kosmičkom nivou, a mogu se čak proširiti i na egzistencijalnu anksioznost: „Ako moj bog nije pravi bog, ili najbolji bog, onda ću ostati bez boga . Bez Boga koji je na mojoj strani, biću na milosti bezličnih sila okoline.“
Neki od naših strahova, naravno, u osnovi se svode na preživljavanje. Drugi su, međutim, naučeni refleksi koji se mogu oslabiti ili ponovo naučiti.
Ne moramo uvek da imamo iskonski strah da bi bili sputani da živimo život onako kako želimo ili kako smo zaslužili.
Ta neobična ideja „strahovanje od naših strahova“ postaje manje čudna kada shvatimo da mnoge od naših reakcija izbegavanja—odbijanje poziva na zabavu ako imamo tendenciju da nam bude neprijatno u grupi; odlaganje pregleda kod doktora; ili ne traženje povišice—su trenutni refleksi koji su reakcije na sećanja na neki strah.
One se dešavaju tako brzo da zapravo ne doživljavamo pun efekat straha. Mi doživljavamo „mikro-strah“—reakciju koja je neka vrsta skraćenog koda za pravi strah. Ova refleksna reakcija ima isti efekat izazivanja izbegavanja kao i pravi strah. Zbog toga je prilično tačno reći da su mnoge naše takozvane reakcije straha zapravo strahovi od straha.
Iskonski strah – završna reč
Kada napustimo svoju predstavu o strahu kao bujanju zlih sila u nama – frojdovskog motiva – i počnemo da vidimo strah i njegove prateće emocije kao informaciju, možemo o njima da razmišljamo svesno. I što jasnije i mirnije možemo da artikulišemo poreklo straha, to će nas naši strahovi manje plašiti i kontrolisati.
