Granični poremećaj ličnosti je složeno, često pogrešno shvaćeno stanje mentalnog zdravlja. Stručnjaci za mentalno zdravlje nekada su mislili da je to neizlečiva bolest. Ali zahvaljujući istraživanju u poslednjih 30 godina, znamo da je moguće da ljudi sa graničnim poremećajem ličnosti imaju koristi od posebno razvijenih terapija razgovora.
Na svom najosnovnijem nivou, granični poremećaj ličnosti je poremećaj koji dovodi do toga da osoba ima oštećenja u samo-identitetu i u regulisanju svojih emocija. Ljudi mogu prelaziti sa jedne intenzivne emocije na drugu, osećajući se izuzetno voljeno praćeno neracionalnim besom. Jednom kada događaj pokrene snažne emocije, čoveku je teže da se vrati u stabilnije stanje duha. Ove promene raspoloženja mogu trajati satima ili danima.
Takvi intenzivni emocionalni odgovori mogu dovesti do problema sa ličnim odnosima, pitanjima samopoštovanja i impulsivnim postupcima. Ljudi sa graničnim poremećajem ličnosti mogu se boriti sa strahom od napuštanja i biće im teško da budu sami. Ali njihovi postupci i reakcije često mogu ljude odgurnuti od sebe.
Pregled sadržaja:
- Granični poremećaj ličnosti: Koliko je čest i da li više pogađa žene ili muškarce?
- Koji su znaci i simptomi i kako se dijagnostikuje?
- Granični poremećaj ličnosti – uzroci i faktori rizika
- Da li je granični poremećaj ličnosti genetski? Šta treba znati ako imate roditelja ili dete sa graničnim poremećajem ličnosti?
- Kako se snaći ako imate partnera ili supružnika sa graničnim poremećajem ličnosti?
- Koji su uobičajeni komorbiditeti graničnog poremećaj ličnosti i kako se razlikuju od drugih mentalnih bolesti?
- Koje su najbolje mogućnosti lečenja i terapije?
- Koje su moguće posledice i komplikacije?
Granični poremećaj ličnosti: Koliko je čest i da li više pogađa žene ili muškarce?
Oko 2 procenta odraslih Amerikanaca ima granični poremećaj ličnosti, ali taj broj može biti i skoro 6 procenata.
Sa dijagnostičkog stanovišta, naizgled je češći kod:
- žena
- ljudi u zajednicama sa nižim prihodima
- ljudi mlađih od 30 godina
- onih koji su odvojeni ili razvedeni
Oko 75 procenata ljudi kojima je dijagnostikovan granični poremećaj ličnosti su žene. Ali muškarcima sa graničnim poremećajem ličnosti je verovatnije da će biti pogrešno dijagnostikovana depresija, posttraumatski stresni poremećaj (PTSP) ili drugi poremećaj ličnosti. To bi moglo značiti da je broj muškaraca sa graničnim poremećajem ličnosti veći nego što je zabeleženo.
Zaista, rezultati studije su oprečni. Jedno istraživanje u „Journal of Clinical Psychiatry“ sugeriše da granični poremećaj ličnosti zapravo podjednako pogađa muškarce i žene.
Moguće objašnjenje za veći procenat dijagnostikovanih žena moglo bi biti rodna pristrasnost u dijagnostičkim kriterijumima. Takođe je verovatnije da su žene žrtve zlostavljanja, što može doprineti razvoju graničnog poremećaja ličnosti.
Koji su znaci i simptomi i kako se dijagnostikuje?
Granični poremećaj ličnosti dovodi do toga da ljudi doživljavaju intenzivne emocije, zbog čega se mogu osećati nesigurno i delovati neracionalno. Ovakvo ponašanje se često vidi u njihovim vezama. Neko se jednog dana može smatrati bliskim prijateljem, a sutradan neprijateljem.
To je zaista poremećaj odnosa, zbog čega veze ne mogu biti funkcionalne.
Znaci i simptomi uključuju:
- Ekstremni, često iracionalni strah od napuštanja i krajnji napori da se to izbegne
- Intenzivne, nestabilne veze (prelazi od krajnje ljubavi do potpune indiferentnosti)
- Negativna slika o sebi. Mislite da ste loši ili bezvredni
- Rizično ili impulsivno ponašanje. Zloupotreba droga, nebezbedan seks, nepromišljeno trošenje novca, kockanje…
- Samopovređivanje. Najčešćesečenjem ili pokušajima samoubistva
- Snažne promene raspoloženja koje mogu trajati nekoliko sati ili nekoliko dana
- Problemi sa kontrolom besa i ispadi
- Često se osećate dosadno ili prazno
- Osećanje nepovezanosti sa mislima ili osećanjima
- Doživljavanje paranoje
- Gubitak realnosti izazvan stresom
- Neprestano menjanje ciljeva
Svako ko ima znake i simptome graničnog poremećaj ličnosti treba da razgovara sa lekarom o tome. Ne postoji test ili pregled za granični poremećaj ličnosti, tako da postavljanje dijagnoze može potrajati. Lekar će se sastati s vama kako bi razgovarao o simptomima, a takođe može razgovarati sa vašim prethodnim lekarima ili zatražiti da intervjuiše prijatelje i porodicu o vašem ponašanju u vezama.
Granični poremećaj ličnosti se obično ne dijagnostikuje kod dece, jer se njihove ličnosti i osobine još uvek razvijaju, iako stručnjaci paze na rane znakove u adolescenciji. Mnogi ljudi dobiju dijagnozu u mladosti, sa oko 18 godina.
Da bi dijagnostikovao granični poremećaj ličnosti, stručnjak za mentalno zdravlje (psihijatar, psiholog, terapeut ili socijalni radnik) uradiće sledeće:
- Intervjuisati vas i pitati za simptome
- Razgovarti o porodičnoj medicinskoj istoriji (posebno ako postoji istorija mentalnih bolesti)
- Obaviti lekarski pregled da bi odklonio simptome drugih bolesti
Granični poremećaj ličnosti – uzroci i faktori rizika
Istraživači još uvek nisu sasvim sigurni zašto neki ljudi razvijaju granični poremećaj ličnosti, a drugi ne. To je verovatno kombinacija genetskih, ekoloških i neuroloških faktora.
Porodična istorija. Ljudi koji imaju člana uže porodice (roditelja ili brata i sestru) sa graničnim poremećajem ličnosti imaju veću verovatnoću da će ga sami razviti. Istraživanja na blizancima takođe su pokazala genetsku vezu sa poremećajem.
Dečja trauma. Mnogi ljudi kojima je dijagnostikovan granični poremećaj ličnosti takođe su doživeli seksualno zlostavljanje, zanemarivanje ili emocionalnu traumu tokom detinjstva.
Struktura mozga. Područja mozga koja pomažu u regulisanju emocija mogu se razlikovati kod osoba sa graničnim poremećajem ličnosti. Može postojati ili hemijska neravnoteža ili prekid veze između područja mozga koje kontroliše emocije i područja koje donosi odluke. Na primer, istraživanje sugeriše da ljudi sa graničnim poremećajem ličnosti imaju više problema sa prepoznavanjem izraza lica drugih ljudi.
Da li je granični poremećaj ličnosti genetski? Šta treba znati ako imate roditelja ili dete sa graničnim poremećajem ličnosti?
Iako ne postoji nijedan faktor rizika koji dovodi do graničnog poremećaj ličnosti, postojanje člana porodice sa mentalnom bolešću očigledno može dovesti do povećanog rizika. Prema Nacionalnoj alijansi za mentalne bolesti, postojanje rođaka prvog stepena sa graničnim poremećajem ličnosti može dovesti do više nego pet puta povećanog rizika.
Isti povećani rizik može se uočiti kod ljudi sa članovima porodice koji imaju druge poremećaje ličnosti, pokazuje istraživanje.
Ali u određenom smislu porodična pitanja mogu uticati na rizik od graničnog poremećaj ličnosti i više od genetike. Tokom vašeg vaspitanja postoji okruženje koje takođe može igrati važnu ulogu. Zlostavljanje i zanemarivanje povezani su sa graničnim poremećajem ličnosti.
Slično tome, odrastanje u domaćinstvu sa roditeljem koji ima granični poremećaj ličnosti može stvoriti haotično okruženje koje povećava rizik od razvoja bolesti uz svakako i genetski rizik.
Kako se snaći ako imate partnera ili supružnika sa graničnim poremećajem ličnosti?
Odnosi mogu biti posebno teški kada jedan partner ima granični poremećaj ličnosti. Važno je zapamtiti da, iako ne možete da kontrolišete ponašanje druge osobe, možete da kontrolišete kako ćete se ponašati ili reagovati na situaciju. Učenje kako bolest utiče na ponašanje vašeg partnera može pomoći u ublažavanju nekih frustracija sa obe strane.
U osnovi, znajte da su simptomi graničnog poremećaj ličnosti kao što su problemi sa samopoštovanjem, nestbilnost, problemi s poverenjem, strah od napuštanja i dramatične promene raspoloženja jednako teški za vašeg partnera kao i za vas.
Ponekad malo saosećanja i dobre komunikacije mogu mnogo da pomognu. Obavestite ih da razumete da pate i da namerno ne pokušavaju da budu manipulativni.
Nađite podršku i za sebe. Samostalni razgovor sa terapeutom ili pridruživanje grupi za podršku mogu vam pomoći da razvijete veštine za suočavanje sa borbama u vezi.
Koji su uobičajeni komorbiditeti graničnog poremećaj ličnosti i kako se razlikuju od drugih mentalnih bolesti?
Veoma je često da se nekome sa graničnim poremećajem ličnosti dijagnostikuju i druga stanja mentalnog zdravlja. U stvari, oko 85 procenata ljudi sa graničnim poremećajem ličnosti takođe je ispunilo dijagnostičke kriterijume za drugo mentalno zdravstveno stanje.
Uobičajeni simptomi koji se takođe vide kod osoba sa graničnim poremećajem ličnosti uključuju:
- Anksioznost
- Depresiju
- Poremećaji u ishrani
- Posttraumatski stresni poremećaj (PTSP)
- Fobije
- Poremećaj zavisnost
Na nesreću, ovi komorbiditeti imaju iste simptome kao i granični poremećaj ličnosti. To je vrlo teška dijagnoza, jer je tako složena.
Bez odgovarajuće pozadine i istorije bolesti, nekome se lako može postaviti pogrešna dijagnoza, jer lekaru nedostaje delić slagalice. Na primer, ljudima sa graničnim poremećajem ličnosti često se pogrešno dijagnostikuje bipolarni poremećaj zasnovan na razdražljivosti, impulsivnosti i upravljanju besom.
Koje su najbolje mogućnosti lečenja i terapije?
Plan lečenja može sadržati nekoliko različitih pristupa, ali najčešće će se sastojati od neke vrste terapije razgovorom. Da biste postigli najbolje rezultate, važno je pronaći terapeuta koji ima iskustva i sa graničnim poremećajem ličnosti i sa vrstom terapije koju ste odabrali. Takođe ćete želeti da radite sa nekim kome verujete i u čijem društvu se osećate prijatno.
Cilj terapije za osobe sa graničnim poremećajem ličnosti je naučiti kako se nositi sa neprijatnim emocijama, izraziti potrebe i osećanja na zdrav način i poboljšati odnose.
Uobičajene tehnike koje se koriste za granični poremećaj ličnosti su:
- Kognitivna bihevioralna terapija (CBT). Klijent sarađuje sa terapeutom kako bi naučio da identifikuje negativne misaone obrasce i jasnije sagledava situacije.
- Terapija dijalektičkog ponašanja (DBT). DBT je program posebno dizajniran za ljude sa graničnim poremećajem ličnosti za podučavanje veštinama snalaženja, upravljanju emocijama i poboljšanju odnosa. To se može uraditi sa individualnim terapeutom ili sa grupom.
- Terapija zasnovana na mentalizaciji (MBT). Klijent uči da identifikuje misli i osećanja u trenutku i razmišlja pre nego što reaguje.
- Terapija usmerena na prenos (TFP). Klijent sarađuje sa terapeutom kako bi razumeo emocije i izazove u odnosima kroz odnos razvijen sa terapeutom.
- Terapija fokusirana na šemu (SFT). Individualna ili grupna terapija pomaže klijentu da prepozna emocionalne potrebe koje ranije nisu bile zadovoljene u životu. Cilj je prepoznati kako je ovo dovelo do nezdravog ponašanja i naučiti zdrave načine za zadovoljenje ovih potreba.
DBT je zaista jedina široko korišćena intervencija za granični poremećaj ličnosti, jer pomaže u osnovnim veštinama regulacije emocija koje ljudi sa graničnim poremećajem ličnosti nemaju.
Ne postoje lekovi za lečenje same bolesti, ali nekome sa graničnim poremećajem ličnosti mogu se dati lekovi za lečenje anksioznosti, depresije ili promena raspoloženja.
U nekim slučajevima, osobi sa graničnim poremećajem ličnosti možda će trebati hospitalizacija, posebno ako je u visokom riziku od samopovređivanja ili samoubistva.
Koje su moguće posledice i komplikacije?
Pored zategnutih odnosa, problema sa socijalnim interakcijama i rizika od gubitka posla, nelečeni granični poremećaj ličnosti može imati opasne posledice. Ljudi koji se ne leče rizikuju da se povrede ili pokušaju samoubistvo, komplikacije koje mogu dovesti do hospitalizacije ili čak smrti. Prema američkom „Nacionalnom institutu za mentalno zdravlje“, do 80 procenata ljudi sa graničnim poremećajem ličnosti ima samoubilačko ponašanje i oko 4 do 9 procenata izvrši samoubistvo.
Obično samopovređivanje služi funkciji smanjenja emocionalnog stresa kod osoba sa graničnim poremećajem ličnosti. Ljudi kažu da je to dobar osećaj ili osećaju olakšanje.
Takođe postoji rizik za pogoršanje drugih mentalnih bolesti koje koegzistiraju sa ovom bolešću.
Bez odgovarajućih alata za suočavanje, koje možete naučiti kroz terapiju, verovatno je da će neko sa graničnim poremećajem ličnosti nastaviti da se bavi samopovređivanjem ili da se bori sa drugim simptomima.
